Gimnazijum

U antičkoj Grčkoj velika pažnja se posvećivala gimnastici, odnosno fizičkom vaspitanju. Heleni su zbog toga gradili javne institucije gde bi deca i omladina mogla da vežbaju, kao i da se pripremaju za javne igre poput Olimpijskih igara. Te institucije nazivali su Gimnazijum. Reč gimnazijum je latinizovani oblik grčke reči γυμνάσιον što u prevodu znači vežbanje tj. vežbalište i možemo ga prevesti kao gimnastičke škole. 

 Gimnaziji su bili pod zaštitom bogova Herakla i Hermesa, dok je u Atini to bio Tezej. Svaki gimnazijum je imao palestru. Palestra je predstavljala jednozatvoreno dvorište kvadratnog oblika. U gimnaziju se takođe nalazio i deo sa trkačkim stazama, žrtvenik, svlačionice, kupatila. Kupatila su se satojala od redova niskih kadica, gde su kupači sedeli jedan do drugog u vodi, koju bi dogrevali robovi. Kupatila su često bila kružnog oblika, tako da su kupači mogli da razgovaraju jedan sa drugim u toku kupanja. Grci većinom nisu imali gde kod kuće da se okupaju, pa su na kupanja odlazili ovde.

Gimnazijum je takođe imao šetališta, pomoćne zgrade i vrtove, gde su se okupljali filozofi i učeni ljudi i njihovi učenici. U vrtovima je vladala stroga geometrijska organizacija, kao simbol jednostavnosti. Obavezno se nalazio i veći deo sa alejama drvaća ( uglavnom su to bile vrste Platanus, Cupressus, Quercus, Acer..). Pored drveća nalazile su se i druge biljke kao što su: ruža, narcis, ruzmarin, zumbul, lovor. Drveće je bilo poređano u više redova i na jednakim rastojanjima. Staze su uglavnom bile od lomljenog kamena ili utabane zemlje, što je zavisilo od značaja gimnazijuma i njegove posećenosti. Gimnazije su vodila službena lica zvana gimnazijarsi, koji su birani iz redova imućnijih građana. Očekivalo se da to budu ljudi koji će imati dovoljno sredstava da plati sve što treba gimnaziji. Čast je bila služiti kao gimnazijarh. Pre vežbanja Heleni bi svoja naga tela natrljali maslinovim uljem i prašinom. Tako bi, s jedne strane, sačuvali telesnu toplotu, a s druge, otežali posao suparniku, kome nije bilo lako da ih dohvati. Posle rada u gimnaziju, s tela bi ulje i prljavštinu sljuštili bronzanom alatkom koju su nazivali strigil. 

U anatičko vreme bavili su se sportom uglavnom radi nadmetanja. Od svih Grčkih polisa najviše se razlikovalo obrazovanje u Sparti, gde su dečaci još od svoje sedme godine počinjali da se uvežbavaju da postanu ratnici. U Sparti se fizičko vaspitanje jako cenilo i kroz njega su morali da prolaze i žene. Skoro svaki polis je imao svoj gimnazijum, pa je u jednom trenutku procenjuje da ih je bilo preko 200. Danas se ostaci gimnazijuma mogu videti na području antičkih Delfa, Pompeje, Aleksandrije, Hijerapolisa i Pergama.

Materijali za pisanje u prošlosti

Za pisanje u proslosti koristili su razne predmete.Uglavnom sve ono što su mogli da nađu u prirodi. Koristili su kamenje, kosti, glinu, drvo, vosak, tkanine, kožu, papirus.

Kamen

Kamen su koristili kao materijal za pisanje još u paleolitu. Najstariji petroglifi uklesani u stene na zidovima pećina otkrivene su u Severnoj Evropi, Africi i Australiji. Mnogo zapisa je ostalo sačuvano na nadgrobnim spomenicima i pokretnim kamenim pločama. 

Kosti

Kosti životinja spadaju u vrlo stare materijale za pisanje. Koristili su životinjske kosti, oklope kornjača, školjke itd... U Rimu je početkom nove ere bilo dosta popularna i skupa slonova kost. Bogati Rimljani su imali i knjige napravljene od tankih ploča baš ovih kostiju. Isto tako, kod primitivnih naroda zapisi na kostima koristili su u vradžbinama i dugim obredima.

Glina

Glina je bila glavni pisaći materijal koji se upotrebljavao u Mesopotamiji. U toj plodnoj rečnoj dolini, glinu su za pisanje koristili Sumerci i Vavilonci. Kasnije su glinu po ugledu na njih koristili i Hetiti, Persijanci, Grci...

Za pisanje su koristili glinene tablice oko 2cm debljine, a visine oko 16-25cm, koje su nakon utiskivanja znakova, sušene na Suncu ili pečene u pećima. Prednost ovog materijala je u tome što je trajna. Jedno delo pisano na glinenim pločicama sadržalo bi više desetina pločica. Da bi znali redosled pločitca, obeležavali su ih, tkz. kustodama koje su čuvale red u tablicama.

Drvo

Drvo kao materijal za pisanje korišćen je u više oblika. Prvo lišće, kao jeftin materijal koji se uvek mogao naći u prirodi, a upotrebljavali su ga i Grci i Rimljani, ali i mnogi drugi. Na lišću se pisalo četkicom. Koristili su i koru drveta - liku. Najčešće su koristili koru lipe, breze i bambusa.  

Pitijske igre

  Osim po proročištu, Delfi su bili poznati i po pitijskim igrama. One su bile jedne od četiri panhelenskih igara u Staroj Grčkoj. Po svom značenju bile su odmah iza olimpiskih igara, a u umetničkim disciplinama su ih i nadmašivale. Prve pitijske igre održane su oko 582. godine pre nove ere. U početku su se održavale svake osme godine, a kasnije od 586. godine p.n.e. svake četvrte, otprilike sredinom avgusta. Igre su trajale pet dana. U početku su u Delfima bila samo muzička takmičenja, a kasnije su dodate i ostale discipline. Od sredine petog veka svetilište u Delfima postepeno gubi na svojoj važnost, a krajem četvrtog veka car Teodosije I je zatvorio svetilište i ukinuo pitijske igre.

Prvi dan
  Stari Grci su ukazivali poštovanje svojim božanstvima, tako što su im prinosili žrtve.  Za uzvrat ljudi su očekivali da im božanstvo bude naklonjeno. Prvi dan Pitijskih igara bio je posvećen upravo religijskim ceremonijama. Prvo bi obavljali žrtvene obrede. Oni bi počinjali tako što bi se povorka sa životinjom zaputila ka žrtveniku. Životinju bi najčešće okitili cvetnim vencem. Povorka bi pevala himne posvećene bogu Apolonu, dok korača prema žrtveniku. Kada bi došli do njega, svaki vernik bi mogao da ubaci ječam u žrtveni oganj. Tako je svako mogao da učestvuje u samom činu žrtvovanja i pridobije božansku naklonost. Kada bi osoba prinosila žrtvu ka žrtveniku izgovarala bi molitvu. Ostali bi takođe izgovarali molitve dizajući ruke uvis. Životinju koju su prineli žrtveniku, ubijali bi tako što bi joj glavu unazad zabacili i presekli grkljan. Zatim bi rasporili životinju i gledali u kakvom su joj stanju organi. Najviše bi pažnje posvetili jetri. Kada svako od vernika dobije svoje parče mesa, oni bi deo sačuvali za boga. A posle toga bi počela gozba. Dan bi se završavao odlaskom do amfiteatra gde bi gledali predstavu u kojoj je bila prikazana borba između Apolona i pitona.

Drugi dan
  Drugi dan igara bio je posvećen velikoj gozbi u čast Apolona. Takmičari bi polagali zakletve pored žrtvenika, kao i sudije da će poštovati pravila. Morali su takođe da dokažu da su bili pravi Heleni, jer su samo oni imali pravo da učestvuju. Za dečake koji su takođe učestvovali na takmičenjima zakletvu su polagali otac, starija braća i učitelj.

Treći dan
  Treći dan bi već počinjale i same igre. Jedan od razloga zbog čega su se isticale baš ove igre, jeste muzičko takmičenje koje bi se trećeg dana održavalo. Muzika se jako cenila u staroj Grčkoj jer su smatrali da je to dar od Bogova. U početku su se održavala samo ova takmičenja. U ovom delu takmičenja, učesnici su mogli da izaberu neke od ovih disciplina: Sviranje na kitari, pevanje peana uz kitaru, nadmetanje u frulanju i aulodici tj. pevanje uz frulu. Takmičara je mogla da prati i kitara i frula zajedno. Nisu se nadmetali samo pojedinci, već i horovi. U Helenističkom periodu dodata su i takmičenja iz pisanja poezije i takmičenja glumaca u komedijama i tragedijama. Pobedniku bi se uglavnom posle pobede pisale pesme. Više su se cenile pesme, ako su je napisali neki poznati pisci.

Četvrti dan
  Četvrti dan bio je posvećen atletskom takmičenju. Najstarija disciplina u ovom delu takmičenja bilo je trčanje na rastojanju od 600 metara. Održavale su se na stadionu čija je dužina bila 177,55 metara. Pored ove discipline bile su i još: Diaulos ( dva puta pretrčati dužinu stadiona), dolihos ( u zavisnosti gde su se održavale učesnici su pretrčavali stadion od 7 do 20 puta, što iznosi  ukupno oko 3550 do 3850m. Zavisilo je takođe i od godišta učesnika), pentatlon ( petrostruko takmičenje u trčanju, bacanju diska, skoku, bacanju koplja i rvanju. Rvanje se odigravalo samo u slučaju da je borba ne rešena), rvanje ( To je bio najstariji oblik borbe bez oružija. Pobeđuje onaj koji svog protivnika natera da triput padne.), boksovanje, pankratija ( rvanje i pesničenje zajedno) i trčanje pod punom ratnom opremom. Dečaci su se nadmetali u sledećim disciplinama: u trčanju, rvanju i pesničanju i pankrationu. Oni da bi mogli da se takmiče morali su biti uzrasta od 12-14 godina. Takmičili bi se prvo dečaci, pa odrasli. Posle takmičenja dodeljivali bi pobednicima nagrade. Tako bi se završio i četvrti dan.

Peti dan
  Peti dan su se održavale konjske trke na hipodromu. Održavana su takmičenja dvoprežnih i četvoroprežnih kola. U ovim disciplinama mogli su da se takmiče samo najbogatiji grci. Vasnici tih konja nisu se morali takmičiti, već jahači, ali je pobeda pripadala onom u čijem je vlasništvu konj. Na ovaj način pobednici se mogli biti i žene, a i deca. Naravno, pobeda je bila izražajnija i značajnija ako bi vlasnik konja, učestvovao u takmičenju. Nakon uvođenja dvoprežnih kola, četvoroprežna kola su idalje ostala najprestižniji događaj, jer sastavljanje dobrog tima za četiri konja zahteva više novca i truda nego manji tim. Pindar je napisao čak četrnaest oda za pobednike četvoroprežnih kola.

Delfi

Delfi su danas najpopularnije arheološko nalazište u Grčkoj, posle Akropolja u Atini. Godinama tamo dolaze svi koji vole Grčku istoriju, koji su radoznali ili prosto da bi uživali i divili se svemu što je grčka civilizacija do sad stvorila. Ovo arheološko nalazište prostire se u oblasti Fokide, na strmim padinama planine Parnas. Neka da je ovo mesto bilo veoma značajno stanovnicima Grčke. Stari Grci su verovali da je moguće predskazati budućnost i volju bogova. Postojala su posebna, sveta mesta, gde su se bogovi ljudima obraćali preko proročanstva, na različite načine. Jedno od najuglednijih proročišta u Grčkoj bili su Delfi, svetilište boga Apolona. Delfi prvenstveno svoju slavu najpoznatijeg proročišta antičkog sveta duguju Pitiji, jer se verovalo da ona govori u Apolonovo ime. Pitija je bila jedna od Sibila, legendarnih proročica. Ona je bila žena srednjih godina. Od trenutka kada je obećala da će služiti bogu, bila je pod obavezom da se odrekne dece i muža, da živi u zasebnoj kući, kako bi bila sama, u granicama svetog mesta.  Nije poznato kako su se pitije odabirale, ali se zna da nije bilo obavezno da potiču iz plemićke porodice, kao što je bio slučaj sa proročicama iz drugih svetilišta. Proricanje se odvijalo u blizini pukotine u samom svetilištu odakle su izbijala isparenja, tako što bi sedela na tronošcu, žvakala lovorovo lišće i padala u trans pokušavajući da dođe do odgovora na postavljeno pitanje. Ali pre nego što bi Pitija sela na svoj tronožac, ona bi proveravala da li Apolon želi da vrši proricanje, tako što bi kozu koju je prinosila kao žrtvu bogu, prvo poprskala hladnom vodom. Ako bi koza zadrhtala, značilo bi da bog pristaje, a ako ne, Pitija nije sedala na tronožac. U početku se proricanje odvijalo jednom godišnje, na Apolonov rođendan. (februar, mart) Kasnije se proricanje odvijalo svakog meseca, osim zimi kada se smatralo da je Apolon tad kod Hiperborejaca. Tokom njegovog odsustva, Delfima je kao gospodar proročišta, vladao Dionis.